Prosvetli tamu

„Na svom su putu dostojanstveni za primer. Oduvek u čeljustima nevolja, ne gube sposobnost oduševljenja.“

To je usud i priča srpskih ljudi sa Kosova i Metohije. Ljudska priroda u patnji i stradanju, lišena neotuđivog prava na identitet, i u isto vreme otporna na uvrede siromaštva, na svakodnevne teškoće življenja, na zamke koje sa sobom, u svojoj težnji ka homogenosti, nosi savremeni svet.

Fotografkinja nesvakidašnjeg senzibiliteta, Federika Troizi, prvi kontakt sa stvarnošću neke enklave ostvaruje tokom boravka u Velikoj Hoči u okviru jednog od projekata solidarnosti. Neposredno se susreće sa diskriminacijom, umorom, beznađem, ali takođe i sa snagom želje, voljom i posvećenošću u ostvarivanju sna suprotstavljenog svakoj racionalnosti. Jezik joj je nepoznat. Ali produbljuje odnose: pomno posmatra – stas, lice, gest... suze i osmehe. U svojoj tvrdoglavosti iznova dolazi u Hoču, u to seoce među metohijskim brežuljcima u kome svoje domove ima oko šest stotina duša.

Provodi dane i raspričane večeri, noseći svoj foto aparat sa malim mikrofonom, u društvu devojke koja sve prevodi. Posećuje kuće, ispija šoljice i šoljice kafe, učestvuje u tihom životu onih koji mogu mnogo da požele, ali malo ili ništa od toga da ostvare. „Izvinite, da li ste slobodni, mogu li da uđem“ – pali i pridržava svećicu, snima portrete, smeši se, plače, ponekad zatečena, samo zastane pred nekim od pragova kuća – prodire u dušu jednog povređenog naroda nepoverljivog prema budućnosti nad kojom su se nadvili mrki oblaci, oni koji slute na tamu.

Vraća se svojim brežuljcima nad Ređo Emilijom, penje se na Apenine, gde odlazi u posetu varvarinu-povratniku dok on srećan isprobava dobrobiti egzila u koji se povukao ne bi li utekao od vulgarnosti sveta. Susret sa Đovanijem Lindom Feretijem, muzičarem, piscem, čovekom teatra, urodio je plodom; zajedno zasipaju slike novim rečima, talože emocije otvarajući drugačije horizonte, neisprobane perspektive. Nastaje tako jedno promišljanje, van vremena i prostora koje se savršeno usklađuje sa poetikom portreta.

„Ništa nije izuzetno – osim postojati.“ A to je jedno novo postojanje. Ono svoje korene učvršćuje u poreklu zajednice ponosnih, koja je ljubomorna u čuvanju sopstvenog identiteta, poštuje druge i gostoprimstvo smatra za svetinju.

Federika Troizi i Đovani Lindo Fereti kroz jednu izuzetnu knjigu i sugestivnu izložbu daruju nam sintezu slika, reči i muzike kao snažni prikaz enklave trećeg milenijuma, gde Evropa počinje da gubi smisao sopstvenog postojanja, tonući u ponor koji vodi u tamu. Jedina moguća zvezda vodilja: prošaptane želje žena, muškaraca, mladih, dece – slabašna svetlost nade koja prosvetljava tamu.

Izložba fotografija „I.L.T. Illumina le Tenebre“ („Prosvetli tamu“) proizašla je iz istoimene knjige koja sadrži 91 portret žitelja enklave Velika Hoča. Izložbu, pored odabranih dvanaest fotografija velikog formata (150 x 150 cm) čini i muzička osnova koju je komponovao Đovani Lindo Fereti i koja se objavljuje prvi put.